Jabuka – Da li je to ona mirna Jabuka u kojoj se o Ilindenu, seoskoj slavi, jer ovde ima mnogo Makedonaca, naseljenih posle rata, pijucka i igraju srpska i makedonska kola? U centru sela, malo postrani, u hladu stoletnih stabala odmara se odred, rekli bismo žandarmerije. Odbijaju bilo kakav razgovor. Nikoga ni u Mesnoj zajednici ni Mesnoj kancelariji. Jedina službenica koju zatičemo, diže ruke i ponavlja ,,Ništa me ne pitajte”. Ni stranka koja se tu zadesila ne želi da prozbori koju o onome što se poslednjih dana zbiva u Jabuci. Kaže, odvešće nas kod direktora Komunalnog preduzeća, Božidara Todorovskog, „pa ako on hoće, zna on...”

A ono što niko nije očekivalo počelo je 10. juna, kada se selom raščulo da je prethodne noći od noža vršnjaka, poginuo sedamnaestogodišnji Dejan S. Ubica je mladi Rom B. J. U naredna četiri dana organizovane su večernje ,,protesne šetnje” meštana Jabuke. Trasa ih je obavezno vodila kroz Ulicu tamišku, nastanjenu Romima. Čulo se iz kolone ,,Ubi Cigana”, poneko je bacio kamen ka kućama sa ugašenim svetlima. Vesna Martinović, gradonačelnica Pančeva to naziva ,,pozivom na linč”, a Rom Žika Jovanovski misli da iza ponašanja naglo preobraćenih suseda neko ili nešto stoji.

Direktor komunalnog preduzeća, Božidar Todorovski pristaje da nam bude vodič. Kaže: ,,Ma nervozni ljudi, nije ih bilo teško ’zapaliti’. Više od dve trećine radnog stanovništva Jabuke nekada je radilo u pančevačkim fabrikama. Sada ostali bez posla, nemir se uselio u ljude pa traže način da jed i nezadovoljstvo izbace iz sebe”.

Pre no što krenemo prema Ulici tamiškoj, glavnoj naseobini Roma u Jabuci, pokušavamo da razgovaramo sa nekoliko Jabučana. Uglavnom odmahuju rukom. Neki potvrđuju reči našeg vodiča. Kažu „Romima socijalna pomoć, a našoj deci ništa”. Tvrde da je mladi ubica sačekivao pred školom njihovu decu i unuke i maltretirao ih. Zna policija za to, kažu, zašto je inače njegove roditelje odvela iz Jabuke. Pitamo za romsku kuću koja je zapaljena u nedelju uveče. Kažu: „ko zna da je vlasnik nije sam zapalio, inače u njoj nije živeo”. Ipak, mnogo je i onih koji misle da se preteralo, da se tako ne može sa ljudima, jer svi ne mogu biti krivi što je jedan od njih ubio.

Romi i pored žandarmerije ne smeju u selo, ni po hleb. Rom Branko Spasovski kaže da mu je žena morala u prodavnicu po krompir. Kada je izbirani krompir pružila prodavačici da izmeri, ova joj je uzvratila: ,,Mislila sam da ćeš da me gađaš sa tim u kesi”. Čuli su da su sve novine o onome što se događa u Jabuci pisale, a oni ni jedne nisu videli. Može li im se nešto od toga doturiti, pitaju.

Stana Peševski kaže da je tog dana kada je vest o tragičnom događaju došla do seljana, radila na njivi srpske porodice, kod koje godinama nadniči. Više je nisu zvali u kopanje kukuruza, a svaki dinar bi njoj i porodici bio potreban. Rom Žika Jovanovski kaže da je penziju stekao radeći u pančevačkoj „Utvi”.

– Ovde mi je deda rođen, tu smo odrasli moj otac i ja, unuke tu odgajam, samodoprinos sam za selo uplaćivao. A juče mi doneli hranu iz narodne kuhinje, jer ne smem do pekare po hleb. Neću proju na kašiku, hoću slobodu i sve obaveze koje iz toga slede.

Dok pričamo sa grupom okupljenih Roma, zaustavlja se policijska „marica”. Policajcu koji izviruje kažemo da je sve u redu. On odmahuje i nastavlja. „Stalno tuda prolaze, čuvaju nas, ne mogu da kažem, da nije njih bilo, ko zna kako bi se završilo”, kažu Romi.

Gusti Ivanov, predsednik južnobanatske podružnice Romske mreže Srem – Banat – Bačka, takođe stanovnik Tamiške ulice kaže:

„Ubica je bruka za moj narod. Toliko pokušavamo da budemo deo društvenog sistema, svaki ovakav događaj vraća nas unazad”.

Ivanov još kaže da je među 500 jabučkih Roma ušao strah posle noćnih pohoda i pretnji pred njihovim kućama, pa ne smeju u selo. I u ponedeljak uveče, kada je njihova delegacija kretala na razgovor sa gradonačelnicom Pančeva, sprovela ih je policija. Trinaestogodišnji Denis Spasovski priča nam da boluje od astme, treba pumpicu da promeni, a ne sme do lekara. Porodici Veličković uginula je svinja, jer su četiri dana bili odsutni. Pobegli plašeći se pogroma.

Jabučani, koji za razliku od Roma, ne žele da im se imena spominju, ne poriču da je nekoliko noći za meštane Rome moglo biti košmarno, ali tenzije su popustile i valjalo bi nastaviti tamo gde se stalo 10. juna.