Dok oprezniji analitičari tvrde da je još rano za zaključak o "đavolskoj" pozadini svirepog dvostrukog ubistva u Novim Banovcima, iz policije stižu informacije koje ukazuju da je Danijel Jakupek, po načinu na koji je živeo i načinu na koji je, kako se sumnja, počinio zločin, nedvosmisleno sledbenik satanističkog učenja kao i da je počinio ritualno ubistvo masakriravši petogodišnjeg Luku Opačića i dečakovog ujaka Vasilija Trbovića.

Jakupekov branilac Rudi Lagundžić negira bilo kakve veze svog klijenta sa sektom, tvrdeći da je reč o "tipično teškom neuropsihijatrijskom slučaju, možda jedinstvenom do sada". Istovremeno, glavni inspektor MUP-a Srbije i afirmisani poznavalac sekti Zoran Luković, u gotovo svakodnevnim intervjuima raznim medijima, navodi da način na koji je uredio stan, literatura koju je čitao, dvadesetak mačaka koje je ubio, pokazuju da je Jakupek sledbenik satanizma, odnosno kanibalizma, vampirizma i veštičarenja.

U jednoj od izjava Luković je podsetio da se u poslednjih pet godina u Srbiji dogodilo nekoliko ritualnih ubistava i naveo slučajeve kada je u Aleksincu muškarac iz Slovenije ubio devojku i nožem joj po glavi ispisao satanističke simbole, kao i kada je u Vučkovici pored Čačka spaljena živa starica.

Priča o zločinu i sektama, vradžbinama i satani, prvi put je upadljivije nego ikada ranije ušla u srpske sudnice pre 10 godina. Naime, krajem decembra 1997. u beogradskoj Palati pravde počelo je suđenje Nataši Novaković i Mariji Bogdanović, u to vreme maloletnim devojkama, optuženim da su brutalno ubile Marijinu babu Kosaru Bašević (72), zadavši joj 133 uboda kuhinjskim nožem.

Od početka je sve ličilo na "đavolska posla": proricanje sudbine, lutke sa špenadlama, vudu magija i tome slično. Mediji su se utrkivali u otkrivanju novih tajni u vezi sa optuženim devojkama, koje su i same pred sudom pominjale da su bile pod uticajem crne magije. Tokom suđenja se, međutim, čulo i da je nesrećna starica "morala" da umre jer je bila protiv neprirodne veze između Marije i Nataše, veze koju je jedna od devojaka decidirano nazvala lezbijskom.

Poruka je predugačka. Prikaži ceo tekst

Naravno, u novijoj istoriji je mnogo više slučajeva koji nikada nisu sudski procesuirani. Tako će 1993. godina ostati upamćena po masovnim ubistvima u kasarnama tadašnje JNA. Vojnik Jožef Meneder je u Vranju ubio šestoricu vojnika i jednog starešinu, a zatim presudio sebi. Ustanovljeno je da mu je na levoj podlaktici bilo istetovirano: 3. jun 1993, datum kada je izvršio pokolj, a istražitelji su u njegovoj sobi, u kući u kojoj je živeo, naišli na simbole koji su ukazivali da je bio sledbenik satanističke sekte Loša vera.

Samo nedelju dana kasnije, u kasarni u Šapcu, dogodio se novi masakr u režiji satane. Subotičanin Nandor Kiš ubio je dvojicu vojnika i nekolicinu ranio, a zatim počinio samoubistvo. Utvrđeno je da je pripadao satanističkoj sekti Crna ruža, za koju je javnost čula godinu dana ranije, kada je na subotičkom groblju otkrivena grupa mladih ljudi koji su izvodili satanistički ritual.

U junu ove godine Goran Alfirović iz Batajnice ubio je svog dedu, a posle neuspešnih pregovora s policijom da se preda, počinio je samoubistvo. Tokom višečasovne drame, dovoljno glasno da se čuje, govorio je o svojim "prošlim životima", tvrdeći da je bog. Njegova majka izjavila je da je Alfirović pristupio satanističkoj sekti tokom služenja vojnog roka.

Izvesno je da u policiji ne postoji registar opasnih sekti. Možda je to i bio razlog da MUP Srbije u okviru beogradske policije formira Odsek za praćenje sekti i neformalnih grupa. Okupljena je grupa mladih i ambicioznih inspektora čiji je zadatak pre svega da prikupljaju informaciju o delovanju raznih magova i "đavoljih sinova" kojih, nesumnjivo, ima na teritoriji Beograda.

– To su neformalne grupe koje se pojave, postoje nekoliko godina, pa se ugase i njihov broj je promenljiv – rekao je u nedavnom intervjuu za "Politiku" šef ovog odseka Sretko Pjanović, objasnivši da, kada je reč o borbi protiv štetnog delovanja sekti, policija mora da postupa u okvirima Zakona o verskim zajednicama. – Poznat nam je identitet i vođa i takozvanih sledbenika svih neformalnih društvenih grupa sa agresivnim ponašanjem. Pratimo njihov rad, prikupljamo po

Poruka je predugačka. Prikaži ceo tekst

Lista Demonskih simbola

Sudije da ne pominjem. Mora da su Jehovini svedoci u savezu sa sajentolozima, koji rade za CIA, Albance, duvansku mafiju. I, naravno, Čedu.

Sklonost da svemu što nam se loše dogodi, pripisujemo onostranim, mračnim silama koje vladaju u tom mističnom poretku, ipak se nije ponovila u razjašnjenju katastrofe košarkaša na Evrobasketu, ali, reč sekta kao da ponovo postaje dominantno, omiljeno objašnjenje za sve nesreće koje nam se strovale na glavu. Naročito onda kada subjektivne snage imaju problem da se suoče sa sopstvenom odgovornošću. Poskupljuju hleb i ulje? Hm, čist okultizam pekara. Kriza u vladi? Hm, vlaške vudu-babe kuju zaveru, prerušavaju se u konobarice i na sednicama kabineta, Koštunici i Đeliću truju kiselu vodu, a onda Veljinu sliku bodu Kostrešovom hemijskom. Udri onda po sektama, pa na piće. Ako nisu đavolci, onda mora da vole dečake, što mu dođe na isto.

Kada umesto ozbiljne stručne javnosti i blagovremene reakcije državnih organa, posle užasnih zločina u Jabukovcu i Novim Banovcima, na scenu izađu egzorcisti i u paktu s tabloidima, pokrenu lavinu teorija o ispijanju krvi, kanibalizmu, tajnim procesijama i ritualnim ubistvima, pa se onda razgore legende o misterioznim nestancima ljudi, koje komandosi Hare Krišne valjda prenose u Indiju, da od njih prave mirišljavi sapun ili ih iznose na međunarodnu crnu berzu ljudskim organima, postavlja se pitanje: da li su verske sekte državni neprijatelji broj jedan za društvo ili predstavljaju dežurne krivce za Srbe, koji još uvek više vole da čuju da im je za sve kriv globalizovani satana – još ako je iz Natoa, tim bolje – nego momak iz komšiluka, koji je, jednostavno, pukao.

Sekte su, međutim, dogmatsko crkveno, a ne državno pitanje. Sa sociološkog, politikološkog, demokratskog stanovišta i prema doktrinama verskog pluralizma, koje propovedaju Brisel i Vašington, sekte ne postoje. To su građani koji su se ujedinili i organizovali na verskoj osnovi.

Tradicionalne, istorijske crkve ih ne priznaju i u društvima u kojima je uticaj dominantne crkve značajan, na šta inače upozorava ovdašnja liberalna javnost, neprekidno zvoni alarm da u tim jeretičkim učenjima ima nešto opako, zavereničko, bolesno i obavezno, antisrpsko. Kao nekada Vatikan i Kominterna.

Satanistička ubistva šest vojnika u kasarni u Vranju, 1993. godine, ubistvo starice Kosare Bašević, kada su je u ritualnom ubistvu njena unuka i najbolja drugarica masakrirale sa 133 uboda nožem, neki su od zločina, koji upućuju na zaključak da je sa Zapada, osim demokratije, keš kredita i selektora Klementea, zaista uvezen i đavolji nou-hau. To, međutim, nikako ne znači da sekularna država treba da zabranjuje sva verska udruženja građana ili pujda zvanične isterivače duhova da ih kače na zid srama i plaše njima malu decu. Država, inače, jemči građanima Srbije slobodu verovanja i javnog ispovedanje vere, ali, naravno, ne i slobodu psihomanipulacije, prizivanja duhova i spiritualističkih seansi. Takve ezoterične aktivnosti podrazumevaju uglavnom sledeće rabote: nađe se naivko sklon crnim mislima, prevaranti ga ubede da izvesni guru iz kraja ima božje akreditive, pa bi bilo dobro da ta žrtva proda stan ili mu preda svu ušteđevinu. Jer, sine naš, i nebeska deca imaju fiksne troškove. Imovina se istopi, guru nestane, kako i priliči božjem nasledniku, a naivka – ili nađu obešenog, ili se oporavi, pa daje intervjue, s naslovom: ""Kako sam pobegao iz kandži sekte".

Procenjuje se da u Srbiji postoji dva odsto novoveraca, dok 98 odsto stanovnika pripadaju tradicionalnim crkvama. Drugim rečima, i adventisti i baptisti i razne evanđeoske crkve u Srbiji – registrovano ih je oko 200 – sa stanovišta tradicionalnih konfesija, predstavljaju klasične sektaše. Ali, religiozni pluralizam podrazumeva konkurentsku borbu različitih crkava, u nebeskom marketingu za pridobijanje ljudskih duša. Srpska pravoslavna crkva je, kao nosilac državotvorne i duhovne svesti našeg naroda, najodgovornija za mobilisanje svog stada pod svodovima Svetog Save i nekako se čini da, zauzeta velikim državnim poslovima, od odbrane Kosova, do očuvanja celovitosti suvereniteta i teritorijalnog integriteta eparhije mileševske – čak i rok kritikom – kad se Mik Džeger optužuje da je demonov posinak – zapostavlja najobičnije, sitne, ovovremenske probleme tranzicionih mučenika i gubitnika.
Treba li onda neke od tih nevernika proglasiti za sledbenike sotone i potencijalne masovne ubice, ako misle da će pronaći utehu rasturajući stripove Jehovinih svedoka i zvoneći vam na vrata kao da traže sklonište uoči sudnjeg dana? Treba li i one koji navuku crna odela i postanu mormoni, verujući da se bračni život nastavlja i kada kažete do viđenja ovom pokvarenom svetu – što im je, verujem, sasvim dovoljna kazna za odbacivanje tamjana – osuditi kao strane plaćenike? Zato moja SPC nema alternativu: bar mi daje drugu šansu, u životu posle života.

Počeli su kao tiha grupa ljudi zainteresovanih za meditaciju i jogu, da bi na kraju postali "kult sudnjeg dana" koji je izvršio najveći teroristički napad u japanskoj istoriji, podmetanjem naprava koje su 20. marta 1995, u pet vozova tokijske podzemne železnice, ispustile gas sarin. Poginulo je 12 putnika a više od pet hiljada ljudi je posle toga imalo ozbiljne zdravstvene probleme.

Bio je to vrhunac i u isto vreme i početak kraja sekte Aum Šinrikjo (Vera istine) i njenog vođe Šoko Asahare, koja je u tom momentu imala 9.000 članova u Japanu i čak 40.000 širom sveta. Osnovana je 1986, prvo se bavila samo jogom, a potom je, pozajmljujući iz mnogih religija, iz hinduizma i budizma ponajviše, postala agresivan kult disciplinovanih sledbenika koji su slepo verovali vođi, uvereni da im njegove poruke – prilično konfuzne i nerazumljive iz današnje perspektive – daju nekakvo životno usmerenje u okolnostima kada je, početkom 90-ih, u Japanu pukao prenaduvani mehur prosperiteta i nacija, prvi od početka svoje posleratne fascinantne obnove, ušla u period suštinskih nedoumica oko toga šta joj donosi budućnost

Asahara je rečito govorio o manjku sreće kao problemu koji proizlazi iz međuljudskih odnosa, o potrebi "pozitivnog razmišljanja", u "duhovnom napretku", o krajnjem spasenju od katastrofe koja predstoji (tvrdio je i da je putovao u budućnost u kojoj je – 2006. – razgovarao sa preživelima iz trećeg svetskog rata). Uz efektnu propagandu, Aum Šinrikjo je veoma brzo postao najveća od mnoštva "novih religija" koje krajem osamdesetih i početkom devedesetih u Japanu prosto cvetaju, kao nakaradni izdanci iz tradicionalnog budizma i šintoizma kojima je istovremeno privrženo 80 odsto Japanaca.

Kontroverze oko Aum Šinrikjoa su počele još krajem osamdesetih vestima o prisilnom regrutovanju sledbenika, sprečavanju onih koji su se predomislili da napuste kult, a veliki publicitet je 1989. izazvalo njihovo sporenje sa jednim advokatom koji im je pretio tužbom čiji bi ishod mogao da finansijski uništi celu organizaciju. Taj advokat je, zajedno sa ženom i decom, potom nestao, da bi tek 1995. bilo utvrđeno da su svi poubijani.

Napad na tokijsku železnicu je izveden da bi se predupredila planirana policijska racija na sedišta kulta, pošto su pre toga pribavljene informacije da je nabavio velike količine oružja, bojnih otrova i opasnih virusa za biološki rat. (Jedna ekipa Aum Šinrikjoa je posetila čak i Muzej Nikole Tesle u Beogradu, gde je navodno proučavala spise i skice njegovog tajnog oružja).

U opsežnoj akciji svi organizatori napada su pohvatani – Asahara među poslednjima. Ukupno 12 njih je, posle osmogodišnjeg sudskog procesa, osuđeno na smrt. Najstroža kazna Asahari, prema nekim izveštajima, danas sasvim poremećenog uma, konačno pravosnažna postala je tek prošle godine – ali datum izlaska pod vešala još nije određen.

Sekta nije međutim sasvim ugašena. Promenila je ime – sada se zove Alef, a članstvo je opalo na oko 1.650 pripadnika, od kojih 650 živi u posebnim komunama.

U Japanu, prema policijskoj evidenciji, danas je aktivno oko 2.000 "novih religija" koje propovedaju različite, ponekad i sasvim bizarne prečice do opšteg spasenja od nadolazeće i, sudeći po njihovim vođama, sasvim izvesne apokalipse.