Hoksov film, STVAR SA ONOGA SVETA je tipičan film "sa porukom". Bez obzira na njegovu uspešnost sa tehničke i glumačke strane, ipak mi se čini previše dobroćudnim i naivnim. Ovo se prevashodno odnosi na kraj, koji je sasvim u stilu SF filmova iz ranih godina pedesetih. Zemljani (Amerikanci) pobeđuju "uljeza" i eto nama potvrde moralnih vrednosti ljudskog (američkog) društva. Prvi film koji je od ovog klišea odstupio jeste Invazija telokradica (1956). Doduše, Holivud mu je zbog toga dodao novi početak i kraj, ali sve je to učinjeno vrlo smušeno. Kraj je tamo gde Kevin Makarti trči među kolima u pokretu.

Karpenterov film STVOR je godinama bio potcenjivan zbog likova (Hoksov film tu jeste superiorniji), ali konceptualno jeste realističniji, upravo zbog atmosfere paranoje među likovima (videti sve tri verzije Invazije telokradice). Kažu da je Karpenterov film, uostalom, mnogo bliži književnom predlošku Džona Kembela ("Who Goes There?").

Ono što mu ja zameram JESTE karakterizacija. Ako priča govori o paranoji i sumnjičenju, a ti nemaš likove koje poznaješ i koje si zavoleo, džabe ti trud. Ljudi ginu, i ginu i ginu, a ja ništa ne osećam za njih. Zabavno je to što se ja uvek pitam u kome li je sad čudovište (fantastično odrađeno, nema šta), ali likovima jednostavno ne verujem. Pojma nemam zašto se oni ponašaju kako se ponašaju (individualno), i ne mogu da se uživim u dramu (nema drame bez emocija za njene aktere). Oni su mravi koji glume paranoične ljude. Ne razlikujem ih međusobno, a ima ih mnogo. Ne mogu imena da im popamtim. Ne deluju čak ni kao krokiji likova, jer likova jednostavno NEMA.. Ne vezujem se za njih. Ne osećam strah za njih. Ne osećam ništa. Samo gledam njihove smrti.

Za suprotno pogledajte Telokradice, i još bolje Osmog putnika. Definisani likovi koji ti se uvuku pod kožu znače sve. Šta bi bio ALIEN bez sedam dobro definisanih likova za koje se plašiš? Šta bi bila Invazija telokradica bez četvoro srcu dragih begunaca koji se jedni za drugim - zajedno sa ljudima koje su poznavali - pretvaraju u "one druge".

STVOR je, uz sve vrline, neuspeo pokušaj da se napravi atmosfera strave i nepoverenja. Jebeš čudovište ako ti ljudi ne funkcionišu.

Tehnički aspekti, muzika, koncept, a naročito kraj su za desetku. Onakvo otvoreno finale današnji Holivud ne bi dozvolio.

Ipak, ne mogu da se složim ni sa preteranim insistiranjem na tome da su likovi nedorađeni zato što nisu naročito profilisani, ili zato što nisu simpatični (čitaj: normalni, bliski nama), pa se zato ne vezujemo previše za njih.
U obzir treba uzeti nekoliko važnih stvari:

Karpenter je nekako oduvek bio sklon formuli sukoba – JA (i eventualno još par 'mojih') protiv SVIH OSTALIH, koja je negde izražena više a negde manje očigledno. Čak i onda kad su 'naši' u grupi, on se oseća nelagodno sa tom gomilom (vidi PRINC TAME, koji je opterećen gomilom nesuvislih likova, ili MAGLU gde ti likovi donekle rasplinjavaju i rascepkavaju dejstvo filma) i najlakše mu je kad ih pre ili kasnije (u VAMPIRIMA – pre, na samom početku) desetkuje, i usredsredi se na 1 centralni i još par likova oko njega. Volim tu Karpenterovu 'poetiku autsajderstva', bilo da je u pitanju Lori iz NOĆI VEŠTICA (očigledno različita od svojih fun-loving kikotavih drugarica), onaj nerd koga KRISTINA pretvori u 'zlicu' ili Džek Krou iz VAMPIRA i Snejk Plisken iz oba BEKSTVA kao arhetipski karpenterovski likovi. U potonju grupu definitivno spada i Mekridi iz STVORA. Poslednje-pomenuta trojica su ljudi od akcije – men of few words, ljudi o kojima ne saznajemo mnogo, ali koji svojom harizmom i očiglednom različitošću od ostalih privlače naše simpatije. Činjenica je da su to likovi naglašeno cinični, pa u nekoj meri i mizantropski – ne mnogo komunikativni, i sa jasnim prezirom prema 'rulji'. Zato prosečnom gledaocu, koji će uvek lakše da se srodi sa tamo nekim Kingovim srednjeklasnim srednjeoženjenim srednjenormalnim srednjeračunovođom, ovakvi likovi bivaju odbojni (što se vidi i po box office-u ovih filmova).

STVOR je koncipiran tako da imaš 1 glavni lik, koji je očigledno SAM I KAD JE U DRUŠTVU – a to društvo je manje ili više prikazano kao topovsko meso. Ciničan koncept, možda, ali je dosledno sproveden.

Takođe, ne zaboravite okolnosti u kojima su ti likovi.
Ono što me najviše nervira u većini filmova jeste kad stave svoje likove u naglašeno neprirodno okruženje ili okolnosti, a likovi se i dalje ponašaju kao najnormalniji morončići, ni na koji način afektirani okolnostima u kojima su.

Likovi u STVORU su, pre nego što Stvor uopšte dođe do njih, već načeti onim što se zove 'cabin fever' – mesecima zatvoreni u toj snežnoj vukojebini. Oni jesu donekle obezljuđeni time, i zato su a) još pogodnije žrtve Stvora, i b) jednom kad ih ovaj iskopira – razlika se teže primeti. Ljudi su ovde STVARI (things) još pre nego što ih the thing preuzme. I u tome je cela poenta filma. Zbog toga je teško odrediti ko je ko. Otud paranoja. Svi smo mi pomalo stvari. Pa čak, na kraju, možda i glavni lik, Mekridi.

And that's where the PUNCH is.

Priznajem da bi STVOR sa razrađenim sporednim likovima bio, možda, zanimljiviji, definitivno prijemčiviji i konvencionalniji, (pa time i popularniji) ali to bi bio sasvim drugi film od onog koji je Karpenter krenuo i u velikoj meri i uspeo da napravi.

Umesto reakcije koju Jor traži i očekuje na pogibiju likova ('Jao, ubiše Peru, a baš je bio simpatičan i drag. Ih, bre, gre'ota!') Karpenterov pristup je više along the lines of: 'Another one for the pile.'
Jeste, ledeno, cinično, zastrašujuće – ali još Romero u NOĆI ŽIVIH MRTVACA je započeo sličan pristup, a karpenterov 'greh' je možda samo to što ga je odveo do extrema.

Ukratko, obožavam STVORA baš ovakvog kakav jeste – taj i takav film je mogao da nastane samo tada, i samo pod Karpenterovom režijom.
Na svako gledanje volim ga sve više (otprilike kao i SHINING, još jedan film sa ledenim pristupom i ne baš simpatičnim likovima – s tim što je SHINING meni već među 5 najdražih horora ikada, dok STVORA za to verovatno moram da pogledam još par puta...)

jao, koji je Carpenter car:
samo zbog ovijeh reci moze da snimi jos 3 uzasno imbecilna filma, i dalje cu ga voleti zbog ranih i srednjih radova!

evo sta je sad reko:

Horror Master John Carpenter talks to the Australian version of Empire mag this month – who have an excellent horror issue out - and mentions an idea he has for a “Thing 2” as well as the chances of him returning to do another “Halloween”.

What’s with all these rumours about The Thing 2?

I have a great story for Part 2, which kicks off with the two characters left alive at the end of the first one. I’m interested in doing it. Unfortunately, I don’t think Universal is. Well, it’s interested in doing a sequel, but it’s not interested in having me direct it! You know, the studio will end up getting some commercials hotshot to do it, and that’ll be that. I don’t care. I’m certainly not going to beg. These people didn’t even get the original, despite the fact it’s my favourite movie of my own.
Thing was that The Thing came out just after ET, which became a huge hit. The Thing’s message was the absolute opposite to E.T’s. Steven Spielberg said at the time that, “the audience needed an uplifting cry”. The guy was on the money. He’s an astute businessman that Spielberg. He had a huge hit on his hands, while we performed really poorly at the box office, so Universal then unceremoniously threw me off Firestarter, which I was prepping at the time. I could have done something really fucking good with that [sighs]. At least, though, The Thing has been really well received in its later years. That’s a pleasant finger up at Universal, and a comforting thought in my later years.

Given the recent Freddy vs Jason picture, how would Michael Myers do in a three-way battle royal?
He’d kick their asses. Well, the original Michael, my Michael, he would. The modern Michael wouldn’t stand a chance. These days all the Halloween movies have Xeroxed the formula to the point that it just isn’t scary anymore. It’s depressing.

Would you ever come back and direct a Halloween sequel?
Well, my motto is : never say never. I have some ideas up my sleeve that would fucking blow you away. Watch this Space.

Carpenter jeste car, uvek bio i uvek bice, i ja to stalno ponavljam...

Sad kad si spomenuio ono za likove koji nam nisu bliski i bole nas kurac za njih,samo bih rekao SAW filmovi,ali digresiju pravim.


Karpenterovi filmovi su takve vrsta filmova da kad izađu,šit su,da se nelažemo,ali kada malo sazreju,ljudi ih zavole baš zbog toga što nisu ukalupljeno GOVNO koje inače znaju da nam prodaju.