U zemlji izlazećeg sunca, pojam anime, skraćenica od japanskog animeshon (animation), upotrebljava se kao naziv za sve vidove animacije, dok se na zapadu ovom imenicom označava animacija nastala isključivo u Japanu. Poslednjih godina pojavilo se i nekoliko južnokorejskih, kineskih i zapadnjačkih “crtaća”, koji, zbog sličnosti u primenjenoj tehnici (crtežu i animaciji iznad ostalog, tj. sadržine), vrlo lako mogu da vas navedu na pogrešnu pomisao da je reč o animeu.

Uticaj animea na ostatak sveta je osetan, ali i uzajaman. Tekovine zapada prepoznaju se u izvesnim anime ostvarenjima, s tim što, u japanskom tretmanu, hrabro gaze ograničenja zemlje svog porekla. Osim toga, danas smo svedoci i uvlačenja anime-principa pod kožu filmske industrije, odnosno nastanka tzv. igranih animea i adaptacija poznatih animea.

Od filmova, preko original video animation mini-serija (tzv. OVA), do televizijskih serijala (čija jedna sezona obično teži 24 ili 26 epizoda u trajanju od približno 25 minuta), kategorisanih tako da budu obuhvaćene sve moguće (i nemoguće) grupe gledalaca, sigurno ćete naići na nešto što će vas zainteresovati i zbog čega ćete se pitati: “Zašto do sada nisam gledao nijedan anime?”

Međutim, pre toga, postavlja se i pitanje: “Zašto uopšte gledati?”

Za razliku od animiranih filmova koji dolaze sa zapada i koji su u većini (čast izuzecima) jednostavni, prizemni i zabavni, bez pretenzije da budu “umetnički”, a prevashodno namenjeni najmlađima, animei poseduju vrlo ozbiljan, artističan i temeljan pristup najrazličitijim temama, koji ume da prevaziđe i igranu formu po svojoj kompleksnosti.

Zahvaljujući još uvek široj popularnosti ovih prvih, kod mnogih preovladava mišljenje da su crtani filmovi samo za decu, što dovodi do konfliktnih situacija, naročito kada neko strogo konzervativne prirode vidi scene koje nisu za dečje oko. Tvorci animea se usuđuju da ispitaju oblasti o kojima radnici velikih američkih studija verovatno i ne sanjaju. U svojim istraživanjima, često odlaze toliko daleko, da pomislite kako se među tim marljivim Japancima krije i neko ko nije sa ove planete.

O ozbiljnosti (ali i slobodoumnosti) njihovih dela govori i činjenica da, prilikom licenciranja anime-serijala u Americi, a kako bi se udovoljilo prosečnom američkom gledaocu, cenzura pokazuje svoje ružno lice i menja se scenario, čime anime gubi na kvalitetu (i smislu). (Čemu onda famozni “rating”?).

Priča koja sledi biće posvećena nepravedno marginalizovanim ostvarenjima, koja su se usudila da budu drugačija ili da idu putevima kojima se teže dolazi do željenog cilja. Prelazeći granice nepisanog anime-kanona (bilo da je reč o crtežu i animaciji ili načinu obrade priče i likova), ovih 12 čudaka trebalo bi da pruži izmenjenu sliku o animeima koji, inače, čak i kada plivaju mainstream vodama, umeju itekako prijatno da iznenade.

Optočeni nesvakidašnjom lepotom, pa makar ih (zlobnici) nazvali larpurlarističkim, i igrajući se sa očekivanjima potencijalnih gledalaca, od njih zahtevaju samo jedno – oslobađanje od svih predrasuda. Atipičnost, kao osnovna i zajednička karakteristika, istovremeno predstavlja njihovu snagu i njihovo prokletstvo. Njihov cilj nije da ponize svoje popularne “rođake”, već da pređu preko granice ustaljenog (što je pravi izazov, jer anime je gotovo uvek neustaljen) i pokažu nadmoć animacije, puštajući maštu sa lanca.

“Blue transparent skin. She sacrificed herself for the future, out of love. The tender blossom is shy in springtime, her body is dyed red.”

Polazeći od knjige La Sorcière (Satanism and Witchcraft) francuskog istoričara Julesa Micheleta, a prema tek začetom konceptu Osamua Tezuke, reditelj Eiichi Yamamoto je stvorio bizarni art house anime – svojevrsnu bajku za odrasle koja oberučke prihvata ideologiju nastalu šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Jednostavna priča o Jean i Jeanne sa idiličnim “nekada davno…” početkom koji oslikava njihovo venčanje, posle samo nekoliko minuta pretvara se u Jeannein pakao. Poput klackalice, koju zauzimaju mizoginija, na jednom, i feminizam, na drugom kraju, Belladonna se, uz kritiku plemstva i sveštenstva (i između svega ostalog), bavi pitanjem slobode izražavanja, položajem žena (kroz pogled na srednji vek i veštičarenje) i izopačenom stranom ljudskosti, ovaploćenoj u zavidnim, koristoljubivim stanovnicima Jeanneinog sela. Od trenutka kada se pojavi đavo(lak), kao otelotvorenje oslobođenog libida glavne junakinje, anime poprima sve mračniji, morbidniji i perverzniji ton, menjajući se zajedno sa njom, sve do simbolima ispunjene završnice.

Dok je eksperimentalna, akvarelna animacija tokom dobrog dela animea ograničena, postignuta pomeranjem okna kamere i zumiranjem, Belladonna se, u crtežu, oslanja na umetnost Aubreya Beardsleya, Gustava Klimta i srednjevekovne ilustracije, uz povremeno uskakanje psihodeličnih sličica, koje sadrže reference na pop-kulturu. U simbiozi sa hippie muzikom, koju autor neretko koristi umesto naracije, vizuelni aspekt neizmerne artistične vrednosti je i najbitniji, jer je gotovo svaka scena jedna metafora, a poslužio je kao inspiracija za Gankutsuō (2004-2005), revolucionarnu SF/fantasy reinkarnaciju priče o grofu Monte Kristu (takođe vrednu gledanja!) i dvanaest fascinantnih ga-nime ostvarenja, nastalih tokom 2006. i 2007. godine (i dostupnih, na žalost, bez prevoda).

“Maybe you and I and the fish exist only in the memory of a person who is gone. Maybe no one really exists and it is only raining outside. Maybe the bird never existed at all.”

Da su se te, već skoro četvrt veka udaljene, '85. sastali Tarkovsky, Bergman i Lynch, u nameri da svu svoju kreativnu moć iskoriste zarad rađanja jednog animea, rezultat bi najverovatnije ličio na Angel's Egg.



A kako je ovo najličnije delo Mamorua Oshiia, naročito ako se uzme u obzir njegova prošlost, takva teorija pada u vodu. Nastao iz bliskog susreta Oshiia sa hrišćanstvom, Angel's Egg predstavlja rediteljev opus magnum i jedan od retkih primera istinskog autorskog animea. Upuštajući se u nadrealno istraživanje neopipljivog, nestalnog i neopisivog, a birajući medijum koji mu dopušta da se izrazi onako kako on to želi, Oshii je uspeo da prevaziđe samog sebe i da svoje poimanje šizmoidne religije maskira hipnotišućim alegorijama, balansirajući na žici rastegnutoj između egzistencijalizma i nihilizma.

Poetična i depresivna atmosfera postignuta je neraskidivim spojem zvuka i slike, dočaravajući jedan od “svetova koji se razlikuju od našeg”, što je i osnovna Oshiieva motivacija za stvaralaštvo. U audio-ravni, sačinjavaju je minimalistički dijalozi i opojne melodije koje proganjaju poput duhova, a prepliću se sa tišinom, hukovima vetra i vode, zvonjavom (nevidljivih) crkvenih zvona, otkucajima (nepostojećeg) sata.

Na vizuelnom planu, Angel's Egg podseća na postapokaliptičnu pustoš, sa misterioznim pejzažima, čije crne šume, kolosalni kameni spomenici i ostaci gotskih gradova služe kao mesto pojavljivanja košmarnih mašinerija i, konačno, dvoje glavnih likova. Ljupku devojčicu sa jajetom i mladića sa futurističkim oružjem krstastog oblika dizajnirao je Yoshitaka Amano i ono što je rekao njihovim umornim i tužnim pogledima, ne bi moglo da stane ni u jednu reč. Uprkos preovlađujućoj statičnosti, koja vam dozvoljava da natenane upijate nadrealne, snoviđajne slike, animacija je raskošna i vrlo realistična, dok istovremeno funkcioniše kao jedan od mnogobrojnih razloga za neiskvaren umetnički doživljaj.

Ulazeći kroz vrata koja Mamoru Oshii otvara, gledalac svojevoljno pristaje na prosvetljujuće tumaranje po nepreglednoj galeriji simbola, u nadi da će naći odgovor na pitanje koje se nameće na ulasku: “Anata wa dare?” (Ko si ti?)